Ostao uskraćen za zakonom propisane postprezidencijalne privilegije tipa kancelarija, službeni auto, šofer itd. Bar mi je on tako rekao. Pošto kupio, po to prodajem.
Da li će JexS, kad jednog dana u dalekoj budućnosti potegne pa umre, biti ispraćen sa ovog sveta uz državne počasti - što mu zakonski takođe sleduje - o tome će pisati nova generacija istoričara srpskih državnih sahrana.
Ali dok je JexS bio u sili i slavi, narodu se dogodila još jedna spektakularna sahrana istorijskog značaja, čiji je glavni ceremonijal majstor bio upravo JexS.
Kad je patrijarh Pavle umro - cinik bi rekao od posledica glasanja na lopovskom referendumu - upriličene su pogrebne svečanosti kakvima bi pozavideo i neki faraon, kakvih bi se svaki monah, koji je doista monah, a ne nacionalni radenik i geograf - a patrijarh Pavle je bio istinski monah - duboko postideo (ako je živ) ili bi se - ako je mrtav - okrenuo u grobu, što je patrijarh Pavle verovatno i učinio.
Šta tu nije štimalo? Evo šta, što reko Blic. Sasvim je bilo u redu da se državni vrh na čelu sa JexS-om i državnom svitom, skrušeno pojavi na sahrani poglavara SPC, uopšte nije bilo u redu - bilo je, štaviše, protivno i crkvenom i državnom ustavu (koji su izgleda braća rođena) - da se u poslove organizacije, scenografije i koreografije patrijarhove sahrane upliću - šta upliću, preuzmu kompletnu stvar u svoje ruke - državni ljudi i državni organi, koji su po ustavu odvojeni od crkve.
Sve pravoslavne crkve, uključujući i srbsku, imaju zakonopravilo u saglasju s kojim se sahranjuju monasi. Višekratno sam ga ovde prepričavao, nije, međutim, zgoreg da ponovo podsetim šta monaško sahrambeno pravilo nalaže:
Telo umrlog monaha - bez obzira na čin, bilo da je prost kaluđer ili arhiepiskop - ostavlja se da prenoći u crkvi, potom se, posle zaupokojene molebni, obmotava u mantiju i polaže u prostu raku koja se posle tri godine otkopa, kosti monaha se povade, operu u vinu i polože u zajedničku kosturnicu da čekaju kraj svijeta i vijeka (koji, iskreno se nadam, nije daleko).
Smeo bih se opkladiti da je, znajući nas (jebo ja nas), patrijarh izričito zaveštao da bude sahranjen po monaškom zakonopravilu, ali koga briga. Državni razlog je u bio pitanju. Nacionalno jedinstvo iznad svega, ako je Pavle i zaveštao da bude sahranjen kao monah, na zaveštanje niko nije davao ni pet para, pa je patrijarh na večni počinak u manastiru Rakovica ispraćen kao da je nekakav rok star ili - sakloni bože, Josip Broz Tito, čija je takođe megalomanska, politički motivisana sahrana, bila znatno decentnija.